Професор сам математике, уживам у бројевима због њихове јасноће, реда и тишине које у себи носе. Али у мени живи и друга страст – поезија.

Учионице су ми донеле бројеве и формуле, али је срце увек тражило речи – и тако су формуле у мени заплесале у загрљају речи.

Љубав према стиховима наследила сам од оца, који је и сам био професор математике. Од њега сам научила да и у броју може постојати музика, као што у речима може живети склад.

Ове странице су сведочанство тог сусрета – између математике и поезије, између гласа и одјека, између паралела које на овим страницама налази своје огледало.

Све стихове сам писала као што човек оставља кораке у снегу – да остане траг, макар и пролазан. Али кад сам их поново читала, осећала сам да свака у себи носи нешто недоречено, неки шапат који хоће да се огласи још једном, на другачији начин.

Моји стихови су лични разговор – са собом, са сваким његовим одјеком и са свима који ће се придружити овој игри речи, светла и звука, желим да у сваком одеку препознате неки део себе, своју сенку или своју бит. Овај разговор ће се претворити у путоказ ваших емоција ка извору постојања, ако ПРАТИТЕ мој траг.

Сваки нови стих ће нас водити ближе сусрету рачи и одјека, који остају иза нас.