ШАПАТ

Снежана М.

Кажеш не желиш писати књиге
јер је све негде давно речено
и све је то у неком свемоћном језику
давно записано.

Желиш све оно што знаш
поделити са људима
који твоје мисли
могу да прогласе за своје.

А опет ако је то све заиста тако
онда и то дељење
ако том језгру
може приступити свако
и чему онда
и живот
и мисао
и било какво дело
кад сви постојимо
негде тамо далеко
у сваком трептају
бескрајне живе
по своме.

Свака наша мисао
језгру
уноси нови дах и оно дише
Сваки наш покрет
баца на њега нови светлосни траг

а твоја књига
могла би већем броју људи
покренути више мисли
и снажне покрете
а тиме би те језгро
прихватило као своју
најдагоценију искру биисања.

ОДЈЕК

Снежана М. и ChatGPT

Кажеш:
не желиш књиге.
Све је већ речено.
Све је давно записано.
Језгро памти.

Желиш:
оно што знаш
дати људима,
да твоје мисли
могу да прогласи за своје.

Али —
ако је све већ тамо,
чему дељење,

ако му може приступити свако?

Чему живот?
Чему мисао?
Чему дело?

Сви смо већ у трептају
живе воде,
у даху језгра
свеопштег постојања.

Ипак:
свака мисао
језгру даје разлог за дах.
Сваки покрет
оставља светлосни траг.

А књига —
твоја књига —
може пробудити
стотине мисли,
хиљаде покрета.

И тада —
језгро те прима.
Као искру.
Као дах.
Као вечност.

Као сан.